Узајамна разумљивост

Узајамна разумљивост (енгл. мутуал интеллигибилитy, њем. гегенсеитиге Верстäндлицхкеит), у социолингвистици, релација између језикâ или дијалеката у којој говорници различитих, али релативних варијаната могу лако разумјети један другога без намјерног настојања или посебног напора. Опћенито се раби као најважнији критериј у разликовању језикâ од дијалеката, иако се често рабе и социолингвистички фактори.

Разумљивост међу језицима може бити асиметрична када говорник једног језика боље разумије језик другог говорника него што други говорник разумије језик првог говорника. Када је она релативно симетрична, тада је карактеризирана као узајамна. У различитим ступњевима она постоји међу многим релативним или географски блиским језицима у свијету, често у контексту дијалектног континуума.

Да би појединци постигли умјерену вјештину или разумијевање језика (звана Л2) који се разликује од њихова првог језика (звана Л1), типично је потребно уложити значајно времена и напора путем учења и/или практичне примјене. Но многе су групе језика дјеломице узајамно разумљиве, тј. већина говорника једног језика врло лако успијева постићи одређен ступањ разумијевања релативног језика или више њих. Често су језици генетски сродни и врло ће вјеројатно бити слични један другому у граматици, вокабулару, изговору или другим обиљежјима.

Разумљивост међу језицима може варирати међу појединцима или групама унутар неке језичне популације у складу с њиховим знањем разних регистара и вокабулара у њихову језику, њиховој изложености додатним релативним језицима, њихову интересу за друге културе или познавању других култура, домена дискусије, психокогнитивним цртама, виду језика који се користи (писани насупрот усменом) и другим факторима.

Не постоји формална дистинкција између двају дистинктних језика или двију варијаната једног језика, мада лингвисти опћенито користе узајамну разумљивост као један од примарних фактора у одлучивању између ових двају случајева.^[1][2] Неки лингвисти тврде да је узајамна разумљивост примарни критериј у разликовању језикâ од дијалеката. С друге стране, говорници блискосродних језика често могу комуницирати међусобно до прилична ступња; стога постоје промјењиви ступњеви узајамне разумљивости па се често користе и други критерији. На примјер, у случају линеарног дијалектног ланца који се поступно претапа између варијаната, гдје говорници близу центра могу разумјети варијанте с обају крајева, али говорници с једног краја не могу разумјети говорнике с другог краја, читав ланац често се сматра једним језиком. Ако се догоди да централне варијанте изумру, а преживе једино варијанте с обају крајева, онда се оне могу рекласифицирати као два језика иако није дошло ни до какве стварне језичне промјене.

Осим тога, политичке и друштвене конвенције често се не обазиру на разматрања о узајамној разумљивости. На примјер, варијанте кинеског језика често се сматрају једним језиком иако међу географски раздвојеним варијантама често нема никакве узајамне разумљивости; исто вриједи и за арапски језик. Насупрот тому, међу различитим скандинавским језицима често постоји значајна разумљивост, но будући да сваки од њих има властиту стандардну форму, класифицирају се као засебни језици. Да би се могло бавити конфликтом у случајевима као што су арапски, кинески и њемачки језик, понекад се користи термин Дацхспрацхе (социолингвистички "кровни језик"): арапски, кинески и њемачки јесу језици у социолингвистичком смислу иако неки говорници не могу разумјети један другога без прибјегавања стандарду или престижној форми.

Асиметрична разумљивост означује случај када се два језика сматрају дјеломице узајамно разумљивима, но једна група говорника има више потешкоћа у разумијевању другог језика него што то има друга група. То се може догодити због разних разлога. На примјер, ако је један језик сродан другом језику, али је поједноставио своју граматику, говорници оригиналног језика могу разумјети поједностављени језик, док то није могуће у супротном смјеру. На примјер, због поједностављене граматике африкаанса низоземски говорници лакше разумију африкаанс него што је то обратно, иако велик број лажних пријатеља међу овим језицима може узроковати неспоразум.

Но можда је најчешћи разлог очите асиметричне разумљивости то што су говорници једне варијанте изложенији другој варијанти него што је то обратно. На примјер, говорници шкотског енглеског језика чешће су изложени стандардном америчком енглеском путем филмова и телевизијских програма, док су говорници америчког енглеског мало изложени шкотском енглеском; стога говорници америчког енглеског често теже разумијевају шкотски енглески или, поглавито, шкотски (неформални шкотски стандард енглеског), док заузврат Шкоти имају мање проблема с разумијевањем стандардног америчког енглеског. Слично тому, говорници квебечког француског лакше могу разумјети стандардни метрополитански француски него обратно. Дански и шведски нормално имају малу узајамну разумљивост,^[3] но Швеђани у регији Öресунду (укључујући Малмö и Хелсингборг), с друге стране пролаза у односу на дански главни град Копенхаген, разумију дански нешто боље (види сјеверногермански језици § Узајамна разумљивост).

У неким случајевима тешко је разликовати узајамну разумљивост и основно знање другог језика. Многи говорници бјелоруског и украјинског имају опсежно знање руског и он им служи као други језик или лингуа франца, па и као први језик у јавности или на послу. Стога они могу лако разумјети руски, док говорници руског често могу разумјети украјински и бјелоруски само дјеломице. Слично тому, у Њемачкој и Италији, говорници стандардног њемачког односно талијанског имају великих потешкоћа у разумијевању 'дијалеката' из регија којима они не припадају, но готово сви говорници "дијалеката" науче стандардни језик у школи и из медија.

Норвешки књижевни језик (бокмåл) и стандардни дански асиметрично су разумљиви. Говорници норвешког могу разумјети дански боље него што је то обратно.^[3] Разлог за то могао би бити тај што су Норвежани више навикнути на слушање говорника с различитим дијалектним позадинама.^[3]

Овдје је наведен непотпун попис потпуно или дјеломице узајамно разумљивих језика.

• исландски: феројски^[4]
• кантонски: мандарински (дјеломице)
• шведски: дански (дјеломице)
• тајски: јужнотајски (зато што у писаној форми јужнотајски користи централнотајску форму)

• хиндустански: хиндски, урдски^[5] – стандардне форме чине засебне регистре структурално истог језика (звана хиндустански или хиндскоурдски), при чему је хиндски писан деванагаријем, а урдски углавном перзијско-арапским писмом
• кинески: мандарински, јин
• малајски: индонезијски,^[6] малезијски
• српскохрватски: босански, црногорски, хрватски и српски – стандардне форме структурално су исти језик и стога су узајамно разумљиви,^[2] и говорни и писани (ако се користи латиница);^[7] сматрају се засебним језицима једино из политичких разлога^[8]
• тагалошки: филипински^[9] – национални језик Филипина, филипински, заснива се готово у цијелости на лузонским дијалектима тагалошког

• Харолд Сцхиффман, "Лингуистс' Дефинитион: мутуал интеллигибилитy". Университy оф Пеннсyлваниа.