Furiosa: A Mad Max Saga - Recenzija

Kada neko spomene reči Mad Max, odmah pomislimo na tri stvari: pustinjske zabiti Australije, Mela Gibsona i krvavu borbu vozilima na život i smrt. Škorpije i ostale desetonožne aveti nam ni ne padaju na pamet jer će pravi fanovi ovog serijala znati da su one odavno pojedene i da je ljudska krvavica i pseća kobasica specijalitet dana u ovom post-apokaliptičnom spektaklu. Moram priznati da nisam imao preterana očekivanja od ovog filma, ali Furiosa: A Mad Max Saga ih je nadmašila, i to na načine na koje sam najmanje očekivao.

Furiosa: A Mad Max Saga je dosta kompleksan film, pa bi bilo adekvatno da počnemo od samih korena ove legendarne franšize. Mad Max serijal začet je davnih osamdesetih godina prošlog veka, u jeku buma post-apokaliptičnih filmova. Originalni Mad Max svojim poznavaocima je poznat kao film koji je snimljen čuvenim štap-i-kanap principom i koincidentalno važi kao remek-delo koje lansiralo glumačku legendu Mela Gibsona na danas dobro poznato i zasluženo mesto u aleji velikana Holivuda. Džordž Miler je brilijantni genije koji je osmislio ovu jako prostu, ali krajnje intrigantnu priču kolabirajućeg društva i osvete, a ostao je kao vizionar iza svakog filma koji je usledio, sa kulminacijom u Mad Max 3: Beyond Thunderdome, gde se tragična priča našeg bivšeg policajca završava sa adekvatnim zaključkom.

Franšiza se u tom momentu možda završila, ali slava i ime Mad Max-a nije. Svojom maštovitošću, intrigom, pričom i dubinom je inspirisala čitavu generaciju pod-kulture u obliku filmova, serija i igara koje su pozajmile umetnički izražaj koji je ona razvila. Ako ste fan serijala Fist of the North Star mange, stripa Tank Girl, Mortal Instruments serije ili možda filma Water World, sigurno nećete biti iznenađeni ako vam kažem da su sva ova dela inspirisana ovom filmskom trilogijom - čije VHS kasete čuvam i dan danas. Čitavih trideset godina kasnije, verna publika Mad Max-a dobila je konačno i reboot serijala, tako da i novi naraštaji rođeni posle zlatne ere distopijanizma mogu da uživaju u osećaju koji je originalni Mad Max nekada pružao.

Furiosa: A Mad Max Saga je imala itekakav domaći zadatak pred sobom, posebno uzevši u obzir da je ovo prvi Mad Max film koji ne prati glavnog junaka Max-a, već novostvorenu miljenicu publike Imperatorku Furiosu

Furiosa: A Mad Max Saga je film prethodnik naslova Mad Max: Fury Road, koji je redefinisao celu franšizu, ulivši joj ozbiljnu količinu originalnosti i mladalačke energije koja joj je bila preko potrebna. Uzeši u obzir da je Fury Road napravio, po mom mišljenju, najuspešniji reboot projekat serijala koji je Holivudu pošao za rukom do sad, Furiosa: A Mad Max Saga je imala itekakav domaći zadatak pred sobom, posebno uzevši u obzir da je ovo prvi Mad Max film koji ne prati glavnog junaka Max-a, već novostvorenu miljenicu publike Imperatorku Furiosu, čiju je ulogu u Fury Road-u tumačila Charlize Theron.

Prva sumnja koja mi se javila vezano za film Furiosa: A Mad Max Saga bila vezana za odabir glumice Anya Taylor-Joy za ulogu koja je već ustoličena sa drugom glumicom prilično dalekosežnijeg pedigrea, jer setimo se, Anya je postala miljenica Holivuda relativno skoro. Ova činjenica, u kombinaciji sa konceptom radnje mi se činila kao svojevrsni spin-off Mad Max priče, beskrupulozno unovčavanje autorskih prava na legendarno štivo koje je oblikovalo sve post-apokaliptične RPG igre koje sam igrao kao klinac, sve neprospavane noći i hokejaške maske koje sam terao majku da mi kupi. U bioskopsku salu sam ušao sa zdravom dozom skepticizma ali moram priznati da me je ovaj film zaista pozitivno iznenadio.

Ovaj odličan preludijum u post-apokaliptični svet Mad Max-a stavlja akcenat na ljudsku patnju i stradanja svima koji do sada nisu imali prilike da uživaju u ostvarenjima Džordža Milera, a dotični nije rešio da nam da momenta predaha, stalno dižući brutalnost i okrutnost pustinjskog ratovanja na viši nivo. I zaista, pustinjski život u post-apokaliptičnoj Australiji nije samo puko preživljavanje, već i kotao mučenja, patnje i prezira koji se ne plaši da pređe u groteskno, što se posebno oslikava u jednoj od scena ispod Citadele Immortan Joe-a gde se Furiosa budi u pećini punoj raspadajućih ljudskih delova tela.

Ovaj odličan preludijum u post-apokaliptični svet Mad Max-a stavlja akcenat na ljudsku patnju i stradanja svima koji do sada nisu imali prilike da uživaju u ostvarenjima Džordža Milera, a dotični nije rešio da nam da momenta predaha, stalno dižući brutalnost i okrutnost pustinjskog ratovanja na viši nivo

Ovom prilikom moram odati priznanje za hrabrost da se tako brutalni detalji prikažu na srebrnom IMAX ekranu, jer je ovaj trend do sada bio rezervisan isključivo za krvava horor dela kao što su Saw filmovi i slično. Pritom moram istaći da sve brutalnosti kojima smo bili izloženi nisu bile toliko implikativne kao u pomenutim filmovima, već je akcenat bio više na nagoveštaju brutalnosti; prolazeći kadar preko metalnih greda okićenih obešenim izgrednicima, pogubljenih žrtava koje trgaju gladni psi, pa i sam pomen hrane koju kuvar iz kampa nudi Demetrus-u, koja se sastoji od ljudskog mesa.

Ponekad je sama implikacija na nasilje snažnija od bilo kako implicitno oslikanog nasilja, i Džordž Miller je toga veoma svestan od samog početka snimanja ovog serijala. Setimo se spaljivanja Max-ovog kolege i drugara Gus-a od strane motorciklističke bande još u prvom delu; nikada nismo u potpunosti videli njegovo plamenom unakaženo telo, ali je njegova silueta iza čaršafa i trenutak pogleda na njegovu sparušenu ruku bio dovoljan da nam opiše čisti užas, kojeg se i do dana današnjeg prisećam sa žmarcima. Po mom mišljenju, Miler je uspeo da prenese jedan delić tog osećaja u ključnim scenama Furiose.

Tempo filma Furiosa: A Mad Max Saga je možda moja najveća zamerka na ceo film, i istestiraće strpljenje i najvećih fanova serijala. Dok je po mom mišljenju Mad Max Fury Road bio previše brz, ovaj nastavak-prethodnik možda malo previše pažnje posvećuje narativno nepotrebnim detaljima i momentima koji su nebitni za ostatak priče Furiose kao lika. Iako znamo da će Rictus Erectus poginuti od ruke našeg najomiljenijeg ratnog dečaka Nux-a (koji večito jaše u sjaju i hromu, neka mu je večna slava u Valhali – prim. aut.), ovde smo dobili manji zaplet koji je implicirao na Rictusove simpatije prema maloj Furiosi i njeno bežanje i izbegavanje istog, pa na kraju i usvojenu nemost koja nikada nije do kraja objašnjena. Anya Taylor-Joy u ovom filmu ima verovatno još manje reči dijaloga od samog Immortan Joe-a, što je problem, jer je on veoma ustolčen lik koji svojom pojavom pleni pažnju publike kao impozantni gospodar rata, a Furiosa je na kraju ipak nedovoljno razijena kao lik.